Jul 2016 Politikin Kulturni Dodatak

​

Podela Velike Britanije na Prvu i Drugu je noviji fenomen, ali jedan koji preti da preoblikuje politiku ostrva sledeće dve decenije. Kao posledica mehanizma globalnog ekonomskog razvoja, sve veće raslojavanje po ekonomskom dohotku, klasi ali i političkoj ideologiji postaje svakodnevica. Statistike, povodom Bregzita, pak otkrivaju da ovo nije samo klasni i ekonomski sukob, kako se pojednostavljeno prikazuje u medijima, već sukob vrednosti i politike identiteta koja ukazuje na razliku u godištu, prihodu i obrazovanju. Prva Britanija, sa svojim tradicionalističkim provincijama, je zadala težak udarac kosmopolitskoj i korporativnoj Britaniji sa Londonom na čelu. Ipak, ‘’liversi’’ su odneli pobedu u bogatijim delovima južne Engleske, što zapravo otkriva da su podjednako glasali kako stariji već tradicionalni glasaci konzervativaca tako i radnička klasa sa industrijskog severa. Interesantno je da ova podela nije isključivo po liniji klase i ekonomskog dohotka, vec su se veoma siromašni delovi severne Engleske, tradicionalni glasači laburista, udruzili oko EU sa najbogatijim konzevativcima juga.

 

Zemlje razvijene zapadne hemisfere su trenutno svedoci nečega što se već dogodilo na teritoriji stare Jugoslavije, tj. prenosa glavnih mehanizama političkih promena sa ideje ekonomskih razlika na ideju politike identiteta. Nakon Bregzita, Britanija je podeljena po geografskim i demografskim linijima koje su slične našoj podeli na Prvu i Drugu Srbiju. Glavni politički sukob više nije toliko ideološki, levi ili desni, vec zavisi od političkih vrednosti odredjenih drustvenih skupina. Činjenica je da se delovi Britanije ne razvijaju pojednako, što doprinosi raslojavanju njenog stanovništva na one koji su u stanju da žive u kosmopolitskim gradovima i regionima koji imaju stalni rast, gde se mogu naći dobri poslovi, i na one koje će globalizacija ostaviti za sobom, jer ti stanovnici nemaju mogućnost dobrog školovanja a kasnije ni dobrog zaposlenja. Rezultati referenduma pokazuju da su skoro svi delovi zemlje, sa izuzetkom Škotske, severne Irske i Londona, glasali za kampanju ‘’liversa” koja im je ponudila Englesku koja pre svega pripada Englezima, ali koja je ujedno dosta zatvorena, ima umereno neliberalne stavove, kao sto je otpor prema gej braku i imigraciji.

 

Naravno, anti-globalizacijska i jaka anti-imigrantska poruka najbolje je prihvaćena od strane bele, starije populacije koja živi van gradova i nema visoko obrazovanje, jer su oni zapravo pravi gubitnici u Britaniji kojoj se dešava pre svega sveprožimujuća kulturna, ali i ekonomska promena. Direktna posledica dolaska velikog broja imigranata iz EU poslednjih godina jeste pad plata za radnu snagu i rast cena nekretnina i iznamljivanja stanova. Očigledna kulturna promena je uticala da se delovi stanovništva sa sličnim profilom vrate na kulturni konzervatizam. Medjutim, kampanja za napuštanje EU je bila podeljena na desni i levi ogranak: levičari su potezali zastrašujuće ekonomske argumente o neoliberalnoj sudbini a desničari su ulog stavili na strah od multikulturalizma i imigracije. Prva Britanija, sa skoro 4 miliona sigurnih glasača, glasala je na prošlim izborima za Najdžela Faraža. Već postojeće razlike su posle referenduma postale još očiglednije a liberalne gradske kosmopolite su ostale u šoku koliko zapravo ne poznaju sopstvenu zemlju.

 

Druga Britanija, kojoj pripadaju London, svi veliki gradovi i Škotska, je sastavljena od kosmopolitskih područja, bilingvalnih parova i njihove dece ‘treće kulture’, gradjanstva koje ima dobro plaćene poslove ili radi u humanitarnom ili akademskom sektoru. Njihov multikulturizam je prirodna posledica društva koje je tradicionalno otvoreno ka imigraciji. Ovakva Engleska, zajedno sa Škotskom, je otvorena prema stvaranju profesionalnih i medjunarodnih mreža, više je naklonjena liberalnim ili levim shvatanjima i okrenuta je pluralizmu. Po svim istraživanjima, glasači Druge Britanije, koji su po pravilu okrenuti ka vrednostima socijalne demokratije, urbanizovani  su milenijalci, žene, manjine, liberalni i univeziteski obrazovani, a priličan broj nije u braku. Veliki broj tih ljudi često putuje poslom, a apel kampanje ‘’liversa’’ da se ponovo uvede stroga kontrola granica, te strah od izbeglica i trazilaca azila, nije urodio plodom. “Liversi” su računali na želju glasača da ulože svoj protest i njihovo razočarenje u vladajuću klasu i torijevsku politiku stezanja kaiša. Mit o ‘prosperitetu za sve’ je srušen, i kao rezultat slični pokreti dobijaju maha po citavoj Evropi, sa Le Pen i Orbanom na čelu.

 

Vrednosti su presudile. Tri nedelje nakon referenduma, svedoci smo da to nije bila odluka bazirana na ekonomiji, već su kultura, životni stil, i osećaj pripadanja kosmopolitskoj Evropi bili presudni. Dejvis, u svojoj analizi o Bregzitu, piše da su konzervativci poslednjih decenija prihvatili političku korektnost, pribiližili su se više centru i na neki način napustili svoje stare vrednosti, da su protiv gej brakova, a za tradicionalniji položaj žena u društvu, dok su sa druge strane vodili neoliberalni ekonomski program.

 

Kriza levice čitave Evrope počiva na činjenici da je izgubila bitku na polju ekonomije, jer je socijalne pokretljivosti sve manje i manje. Povrh toga, mnogi iz radničke klase su optuženi da su ksenofobi i seksisti, ali i antisemiti, i tu se otvara prostor za rast nacionalizma. Ne samo da je levica u krizi sto se tiče vrednosti, nego je i tradicionalna desnica poklekla pred ekonomskim neoliberalizmom. Kriza pravog konzervativizma je dovela do toga da su pitanja kao što su nezavisnost od unije, priroda braka, pitanja vojske, crkve, jasnih granica potisnu pred ekonomskim razvitkom. Britanski konzervativizam je doveo do pohlepe, otvorio je London globalnim milionerima i zapostavio provincijske zajednice koje još uvek duboko žele stare tradicionalne vrednosti: poštovanje, poverenje i bezbednost. Na referendumu je pre svega odjeknuo njihov glas, glas onih koje je nemilosrdna globalizacija pregazila. Time su, barem privremeno, vratili sebi oduzeto poštovanje. Ali, njihov glas protesta najmanje je vezan za EU. “Liversi” su se osećali kao pobednici sledećeg jutra jer su zadali veliki udarac konzervativnom establismentu, ali i londonskoj liberalnoj inteligenciji. Njihov glas se čuo na čitavoj planeti. Potpuno druga priča je da će ti regioni, koji su po statistikama najviše profitirali od EU novca, zapravo trpeti najveće negativne posledice.  Glasači su znali da će se to desiti, ali njihova želja da se njihov glas čuje bila je jača od činjenice da će pre svega nauditi sebi.

 

Naravoučenije britanske priče o referendumu je da ako tako nesto može da se desi na ostrvu koje je kolevka tolerancije, može da se desi bilo gde drugde. Jedno je sigurno, glasači Bregzita su preoblikovali englesku politiku za svega nekoliko dana. Referendum je ukazao na to da će sledeći politički poredak zavisiti sve više od kulturnih podela i prihvatanja raznolikosti i multikulturalnosti, a da će politika identiteta biti ključna motivacija pri odluci da se podrži jedan ili drugi kandidat. Socijalna demokratija, umereni centar je tu da poveže ova dva ekstremna pogleda na svet. Ostaje pitanje da li Prva i Druga Britanija mogu da žive mirno jedna pored druge.