Politika Kulturni Dodatak 

Avgust  2016

​

​

Telo muslimanskih žena je stalni povod za bitku politike identiteta. Gradonačelnik Kana je zabranio takozvani ‘’burkini’’ sa javnih gradskih plaža. Lisnar je izjavio da je burkini ‘’simbol islamskog ekstremizma’’ koji se kosi sa ‘’moralnošću i sekularizmom’’ na kojima francuska država počiva. Muslimanke koje ga nose tvrde nešto sasvim suprotno – da im burkini omogucava da idu na plažu, da je to njihov izbor, i da je besmisleno dovoditi ga u vezu sa terorizmom.

 

Ali šta znači biti muslimanka u zapadnoj Evropi i kakva je razlika između Britanije i Francuske u pogledu obeležavanja verskih obeležja u javnosti? U francuskom društvu nikab i burka su zabranjeni na javnim mestima još od 2010. godine. Ovu odluku su tada svi kritikovali, od nevladine organizacije “Amnesti Internešnal” do Dejvida Kamerona. Nakon napada u Nici, rastuća kontroverza oko zabrane burkinija preti da preraste u globalnu debatu. Manuel Vals, francuski premijer i socijalista se u sredu pridružio desničarima u podršci odbrane ‘francuske nacije od provokacija.’ Sa druge strane Lamanša, ovaj potez francuskih vlasti naišao je na osudu. Kritičari ove zabrane veruju da se iza francuskog sekularizma krije šovinizam i rasizam. Britanci smatraju da burka, kao i burkini, ne smeju biti kriminalizovani iz više razloga: prvi je što ni na koji način ne ugrožavaju posmatrače; drugi je da žene same mogu da izaberu šta će da obuku, kao što je to uradila Najdžela Loson koja se pojavila na plaži u burkiniju; i treći je odbrana ljudskih prava. Novinarka Gardijana Remona Ali poziva sve ljude da nose burkini ovog leta da bi pre svega slavili slobodu izbora ali i nervirali Francuze!

Feministkinje iz britanske muslimanske zajednice idu toliko daleko da tvrde da njihovo pravo da pokrivaju svoje telo na plaži jeste zapravo deo ženskog pokreta, i da ako je žena zabrađena ne znači da nije feministkinja. Zabraniti religijsko obeležje ili običaj jednostavno nije ‘’britanski’’. Tu se naravno upliće i pitanje nacionalnog identiteta, i tradicija slobodnog iskazivanja verskih ubeđenja bez uplitanja države u tako osetljiva pitanja. Novinarka Telegrafa Džuliet Semjuel smatra da je Francuska ovime pokazala da se nimalo ne razlikuje od teokratskih režima Persijskog zaliva. Slobodno društvo, kao i slobodno tržiste, smatraju Britanci, podrazumeva slobodu izbora, različitost shvatanja i toleranciju razlicitog verovanja.

 

 

Povlađivanje konzervativnoj struji

 

S druge strane, kritika burkinija dolazi od nevladine organizacije britanskih muslimana koji se zalažu za koncept sekularne demokratije. One smatraju da će povlađivanje konzervativnoj struji na komercijalnom tržištu u Britaniji zapravo napraviti velike poteškoce upravo umerenim muslimankama koje se odlučuju da nepokrivaju glavu maramom. Ako burkini postane norma, smatraju one, muslimanke koje nose obične kostime biće stigmatizovane, i na taj način naterane da se povinuju jednom konzervativnom trendu koje ne prihvataju. Burkini može da postane, ne kupaći kostim izbora, već nacin da se u mejnstrim proguraju islamska pravila smernosti i čednosti u oblačenju, kako se često nazivaju.

 

Infiltracija burkinija u mejnstrim kulturu je posledica značajnijeg fenomena – razvijeno britansko tržište okreće se muslimanskim potrošačima. Računica je jednostavna, jer tržište za muslimanske žene raste: od modnih detalja, kozmetike, pristupačnosti halal hrane u velikim lancima restorana, do ‘’mipstera’’ fenomena muslimanskih hipstera srednje klase. S jedne strane, cinici govore da je to samo još jedan način da se dospe do novca, dok kritičari upućuju na činjenicu da se veliki broj brendova dodvorava konzervativnoj struji u muslimanskom svetu. Složenost ovog pitanja će samo rasti u sledećoj deceniji sa porastom muslimanskog stanovništva na Zapadu.  Muslimanke odrasle na Zapadu suočavaju se sa raznim vrstama problema: gde kupiti odeću, kako doći do hrane koja ima halal oznaku, kako sačuvati dobar ugled, do nekih manje bitnih pitanja, kao što su kako naći karmin koji ne sadrži sastojak svinjskog porekla ili kozmetiku koja ne sadrži alkohol. Pet procenata britanskog društva čine muslimani, ali je njihova platežna sposobnost više od 20 milijardi funti.

 

 

Brendiranje islama

 

‘’Koka kola’’, ‘’Epl’’, H&M od prošle godine rade kampanje za muslimansko tržište na Zapadu – njihove reklame prikazuju pokrivene žene koje se bave sportom, druže se u restoranu sa drugaricama, našminkane su i nose proizvode ‘Dolce e Gabana’ ili ‘Guci’. Za to je zaslužna Ogivli Nur iz Londona, prva marketinška i reklamna agencija koja se bavi proizvodima i brendiranjem za muslimanske potrošače. Hidžab i abaja postaju deo mejnstrim mode. Manekenka iz jedne reklame se čak upoređuje sa prvom crnkinjom koja je dospela na naslovnu stranu davnih sedamdesetih. Tu se naravno nameće ključno pitanje – u reklamama seks prodaje proizvod. Kako će se to uklopiti u brendiranje proizvoda za muslimansko tržište? Mlade jutjub zvezde savetuju milionsku publiku kako da vežu maramu oko glave da bi bile šik. Naravno, na ovaj način promoviše se i tkz. smerno oblačenje, a ne samo proizvod. Brend ‘’Muslim” umnogome počiva na politici identiteta i taj identitet nepodrazumeva seks.

 

Telo muslimanske žene neminovno biva politizovano: pitanje nošenja marame ili burkinija je u prvom planu. Mnogo ozbiljnija pitanja kao što su, na primer, namešteni brakovi koje ugovaraju porodice, obrezivanje devojaka u pubertetu i ‘’porodična ubistva iz časti’’ u slučaju razvoda ostavljena su po strani.

Nošenje marame ili burkinija treba da bude izbor same žene, ali pitanje je da li će normalizacija konzervativnih praksi kao sto je nošenje burkinija zapravo dovesti do više ili manje sloboda za žene u muslimanskom svetu.