02.03.2018.

Razgovor vodio Žolt Kovač; foto CoBA

 

Kako je nastala CoBA i ko su ljudi koji je čine?

​

CoBA je nastala kao produkt razmena ideja između Branislava Radeljića, Ivana Šukovica i mene (Ana Russell-Omaljev). Dve su primarne motivacije koje bih mogla da izdvojim: prvo, višedecenijski život u Londonu je stvorio jaku želju da se naš region, stvaraoci i umetnici koji žive u njemu pridruže globalnoj sceni i da već uveliko razvijene posleratne (mislim na ratove devedesetih) umetničke prakse postanu deo svetskih tokova. U Londonu sve vrvi od međunarodnih kulturnih centara, Južna Koreja je otvorila centar na Trafalgar skveru gde se mogu gledati njihovi filmovi, umetnost i upoznati njihovi umetnici. To sam spomenula jer je ta zemlja veoma aktivna u produkciji savremene umetnosti i prva u svetu po broju privatnih muzeja. Drugi razlog iza CoBE je mozda i bitiniji, a to je da smo želeli da pokrenemo i angažujemo ljude kroz umetnost! Na ovoj strani Lamanša postoji odsustvo državnih napora da se promoviše kultura iz ex-jugoslovenskih zemalja. Takođe, umetnici u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu prate sta se događa u Beču, Berlinu, Parizu. Postojala je jedna praznina koju smo mi želeli da popunimo – razlog zašto smo izabrali London je da je ta veza između Balkana i Velike Britanije još neistražena u potpunosti i da ima dosta praznog prostora za kreativno povezivanje. Takođe, London se pozicionira kao jedan od svetskih centara u smislu prezentacije umetničke produkcije, tu mu još pariraju New York i Hong Kong, i mi smo želeli da testiramo da li CoBA-ini umetnici govore univerzalnim jezikom i da li mogu da izađu iz lokalnog konteksta i zajednice. Naravno, mnogi od njih to rade svojim individualnim naporima, ali mi smo želeli da stvorimo platformu koja će povezivati umetnike sa publikom i koja će da osnaži glasove koji dolaze sa Balkana, jer mislimo da to taj region uveliko zaslužuje. Naravno, svi naši umetnici su već mnogo puta izlagali izvan ovih prostora, uključujući Ameriku, Evropu i daleki istok, ali London je bio, iz više razloga, neistražena teritorija.

 

Koji su ciljevi organizacije?

​

Kulturna diplomatija je nešto čemu bismo mogli da doprinesemo i neki opšti cilj bi nam bio da počnemo da menjamo način na koji se posmatra region jugoistočne Evrope u Britaniji. Kao što sam spomenula, mi želimo da angažujemo ljude kroz umetnost i kulturu i da aktivno menjamo tu stereotipnu sliku Balkana koja dominira u filmovima Emira Kusturice: Balkan kao agresivan, u isto vreme tragičan i epski, egzotičan i pre svega brutalan. Mi smo hteli da se povežemo sa socijalnim kapitalom stare Jugoslavije i da pokažemo profesionalizam i talenat. A talenta i kreativnosti u ovim krajeva nikada nije nedostajalo. Samo bih spomenula neke od naših umetnika kao sto su Mirza Dedać, Lidija Delić, Aleksandar Dimitrijević, Nemanja Nikolić, Iva Kuzmanović, Roman ĐuranoviĆ, Emir Šehanović Esh, itd. Takođe, na sajtu gledamo da objavimo intervjue sa umetnicima i tekstove kao što je sjajan osvrt Jane Stančeve na dela umetnika sa Balkana koji se nalaze u umetničkoj kolekciji Dojče Telekoma.

 

Do sada ste realizovali četiri izložbe u Londonu i više razgovora sa umetnicima i debate. Kakva su iskustva?

​

Početna ideja je bila da se organizuju tri izložbe godišnje, a mi smo uspeli da organizujemo čak četiri. Reakcije posetilaca koji pripadaju našoj kulturnoj dijaspori su iznenađujuće pozitivne, verovatno zato što su svi čekali veoma dugo da se događaji ovakvog tipa organizuju. Što se tiče međunarodne publike i samih Britanaca, pokazalo se da su oni koji su imali neke veze sa našim prostorima zanimljivi sagovornici. Engleski umetnički establišment je bilo teže privući, ali je jezik pop-arta dosta dobro komunicirao sa mlađom generacijom. Na otvaranju izlozbe Interruption je bilo cak 300 ljudi, naročito su došli iz lokalnih britanskih medija. Time Out je objavio članak o umetnicima i izložbi, kao i International Arts Manager. Aesthetica MagazineI Calvert 22 Gallery su tvitovali o nasim događajima. Naročito posećenim su se pokazali serijali ‘Razgovora sa umetnicima’. Ti si nam bio prvi gost u Fulhamu kada smo pričali na koji način umetnost može da menja društvene stavove i navike. Sa fotografkinjom Jovanom Mladenović smo diskutovali o tome kako su brutalizam i arhitektura stare Jugoslavije uticali na nacionalni identitet, a sve to kroz priču o jugoslovenskim spomenicima koji gu građeni da obeleže masovne žrtve Drugog svetskog rata. Modernizam i apstraktni izraz većine ovih spomenika pokrenuo je teme kao što su koja je bila Titova vizija za Jugoslaviju, i kakvu su ulogu ovi spomenici igrali u svakodnevnom životu. Takođe smo se dotakli i njihovog modernizma koji je figurirao kao suprotnost sovjetskom socijalističkom realizmu. To veče se pokazalo dosta popularnim kod londoske publike, jer je arhitektura brutalizma nešto što nam je zajedničko. Magazin Culture Trip i americki Vice su objavili veoma čitane članke o njenom projektu koji su imali vise od 7000 lajkova. Dalje, pričali smo sa umetnikom Petrom Mirkovićem, Tadijom Janičićem i Marijom Šević. Održali smo zanimljivu diskusiju o autobiografskoj knjizi Marine Abramović ‘Prolazim kroz zidove’ sa Meri Ričards sa Brunel univerziteta i Duškom Radosavljević, sa Kraljevske škole drame, obe profesorke pozorista performansa koje su pisale na temu Marininog umetničkog rada. Hteli smo da analiziramo na koji način je Marina koristila teme svog detinjstva, odrastanja i Jugoslavije u svojoj umetnosti. Pored toga, u decembru 2017. smo održali zanimljivo predavanje na Univerzitetu u Londonu o CoBI koje je bilo posećeno i dalo nam je povoda da organizuejmo još vise debata na temu post-jugoslovenske umetnosti. Hteli smo da napravimo eksperiment tako što ćemo britanskoj javnosti da ponudimo dijapazon različitih umetnika i umetničkih pristupa, i da onda vidimo šta je njima zanimljivo i na šta će Britanci da reaguju. Naši umetnici, za sada većinom govore jezikom pop-arta, inspirišu ih film, dizajn, strip, savremeni rituali i identiteti. Neki od njih će se osvrnuti na apsurdnosti modernog života i dati društveni komentar.

 

Izbor umetnika je na početku zahvatao uglavnom umetnike i umetnice iz Srbije i Crne Gore. Sada širite izbor na Sloveniju, Rumuniju i Bugarsku. Ko su novi umetnici i kako se odlučujete koga ćete predstavljati?

​

Dva nova umetnika upravo pristupaju CoBI, jedan je Goran Turnšek, slovenački umetnik performansa koji trenutno živi u Amsterdamu, a druga je Juana Džordžeta Turkan, rumunska umetnica koja se bavi kratkim filmom u Švedskoj i Americi. Želimo da se povežemo i sa umetnicima koji već žive i rade u Londonu, Amsterdamu, Njujorku i da gradimo mostove. Idealno bi bilo napraviti jednu veliku izložbu tokom 2019. godine koja bi bila presek današnje scene. Trenutno tražimo zainteresovane sponzore i ljude koji bi se uključili u organizaciju, jer se u Londonu sve planira godinu dana unapred, ako ne i dve.

​

Probiti se u Londonu na umetničkoj sceni nije lako. Koje napore sprovodite u cilju promovisanja vašeg delovanja?

​

Naš krajnji cilj bi bilo otvaranje galerije koja bi se bavila izlaganjem dela umetnika iz jugoistočne Evrope gde bismo mogli da organizujemo i sastavljamo program mesecima unapred. Za sada, pokušavamo da ostvarimo kontakte u važnim galerijama i da izgradimo publiku za koju znamo da će prepoznati naše napore. Posledice Bregzita su i to da zajednica iz istočne Evrope dobija glas i na neki način se ujedinjuje protiv dezinformacija i engleske desnice, tako da veliki broj produkcija koje se bave tom tematikom opstaje i dobija podršku.

 

Koji su dalji planovi?

​

Kada ih prođe početni entuzijazam, privatne inicijative uglavnom napusti želja da kristališu uložene napore u neku veću ideju. Iako smo naišli na otvorena vrata u većini slučajeva, podržavanje i promocija umetnosti i kulture sa Balkana u Engleskoj je pomalo Sizifov posao – u pitanju je osvajanje interesovanja jedne po jedne osobe. Naši kupci su do sada bili svi redom Britanci koji su mogli da se identifikuju sa porukama naših umetnika. Istina je da bi se od CoBA-e napravila neka globalna inicijativa, potrebno je uložiti dosta napora, i usredsrediti se na prave ljude. Ostaje pitanje koliko je engleska javnost zapravo zainteresovana za umetnost i teme sa Balkana ukoliko one nisu obeležene već poznatim i uvežbanim narativima vezanim za ekonomsku i političku nestabilnost, huliganizam u sportu ili vikend turizam. Idealni plan bi uključivao saradnju sa Whitechapel ili Calvert 22 Gallery u narednim godinama. Trenutno su dva događaja aktuelna. Prvi je nedavno održan 22. februara u ambasadi Srbije na Belgravia skveru, gde sam pričala sa Markom Ilićem, istraživačem i predavačem na Univerzitetu u Londonu, na temu avangardne umetničke produkcije u Jugoslaviji izmedju 1968. i 1989. godine. Marko je inače završio studije istorije umetnosti na Kembridžu. Razgovor se dotakao interesatnih tema iz naše istorije, kao što su rad studentskih kulturnih centara u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Novom Sadu i Beogradu, ali i suzbijanju radikalnih umetničkih praksi, kako u filmu, tako i u umetnosti ranih sedamdesetih. Mi smo se nosili mišlju da je kranje vreme da se našoj istoriji priđe bez ideoloških ograničenja i da se taj društveni kapital Jugoslavije vidi kroz drugačiju prizmu. Drugi dogadjaj je South East Europe Future Festival (SEEF). Upravo ugovaramo sa kultunim centrom RichMIx koji se nalazi u Shoreditchu dvodnevni festival koji bi se sastojao od akademskih panela, izložbe fotografije, prikazivanja tri dokumentarna filma, debate i jednog fantastičnog koncerta na zatvaranju! Bilo bi zaista sjajno da se sve to sredi do leta ili jeseni, jer ovakvi događaji otvaraju energetske portale i vode nas do sledeće ideje.