Politika Kulturni Dodatak

Subota 23. april 2016. 

​

​

Ole Vever komentariše da način na koji jedna zemlja ili nacija vidi Evropu mora da bude kompatibilan sa načinom na koji vidi sebe. Pitanja kao što su ‘ko smo mi kao nacija’, ‘šta nama znači naša istorija’ i ‘kako zamišljamo svoju budućnost’ sastavni su deo nacionalnog kanona u mnogim zemljama. Već dobro poznati narativ na temu Srbije između dva sveta, između zapadnjačke racionalnosti i pragmatičnosti i istočnjačke iracionalnosti jasno je iskazan u onoj čuvenoj rečenici ‘Zapad za Istok, i Istok za Zapad’. Ideja o trećem putu našla je uporište u Pokretu nesvrstanih, preko koga je jugoslovenski državni vrh gradio spoljnu politiku baziranu na nepripadanju nijednom velikom bloku. Kako Srbiju i njeno mesto u svetu vide intelektualci i politički lideri danas? U savremenom srpskom društvu, verbalne rovovske bitke između pripadnika Prve i Druge Srbije su već dobro poznati fenomen. Obe strane tvrde da predstavljaju ‘bolju Srbiju’.

 

Druga Srbija je nastala 1992. godine kao produkt okupljanja intelektualaca oko nevladine organizacije Beogradski krug čiji su članovi bili protiv militarističke politike tadašnje vlasti. Pripadnici Druge Srbije potiču iz intelektualnih krugova jugoslovenske srednje klase, a majkom Druge Srbije često se smatra istoričarka Latinka Perović. Njihovo je mišljenje da istorija Srbije ne bi trebalo da bude "normalizovana" dok se ne prizna odgovornost, tj. krivica, za ratove devedesetih. Ipak, insistiranje članova Druge Srbije na tome, inače poznatih po isključivosti, može da bude kontraproduktivno, jer građani ne žele stalno da budu pod pritiskom teškog tereta odgovornosti za nedavnu prošlost. Druga Srbija ima drugačiji pravac od Prve Srbije – kao rezultat toga sto je kosmopolitski orijentisana, ali u isto vreme često otvoreno moralističke orijentacije, preterano idealizuje evropske vrednosti. Evropska ideja u Srbiji nikada nije u potpunosti razvijena u koherentan narativ i evropske vrednosti nikada nisu u potpunosti prihvaćene. Ponuđena hijerarhija u kojoj su Zapad ili Evropa superiorni u odnosu na Balkan, tj. Srbiju, deo je tog neodrživog diskursa koji bi trebalo prevazići. Druga Srbija smatra da Srbija ne poseduje politički i društveni kapital potreban da bi se uspostavio zreliji oblik demokratske strukture i institucija, a srpsko društvo i srpski identitet nije moguće promeniti. Ovi stavovi potiču iz diskursa Druge Srbije koji je uspostavljen tokom Miloševićeve vladavine. Vesna Pešić, u tekstu iz 1992. godine, definiše šta su drugi propustili da primete: "Druga Srbija se okuplja oko sumnje da je Srbija uopšte". Važno je naglasiti da takvi narativi ukazuju na društvo koje se formiralo tokom rata, i kao takvo pokušava da ostavi prošlost iza sebe, jer se njegova unutrašnja struktura i dalje u velikoj meri zasniva na pro- i anti-ratnim opcijama. Glavni neuspeh Druge Srbije je to što nije ponudila afirmativni narativ o Evropi kao ni o samoj Srbiji. U tekstovima Druge Srbije, srpska država je često predstavljena kao neevropska i necivilizovana, a očigledan je nedostatak gradjenja afirmativnog odnosa između Evrope i Srbije. Na ideju o progresu i postepenom poboljšanju još uvek se gleda sa sumnjom, jer Druga Srbija zastupa, kako Džejms Davson kaže, liberalni pesimizam.

 

Nakon 5. oktobra i izručenja Miloševića Hagu, podele su se zaoštrile. Prva Srbija je u osnovi protiv saradnje sa Haškim tribunalom, glavna osnova identifikacije je pravoslavlje i vezanost za Rusiju, antizapadno je orijentisana a njihovo shvatanje srpskog identiteta sliči onom iz vremena Miloševića. Pisac Dobrica Ćosić često se nazivao ocem Prve Srbije. Narativ Prve Srbije počiva na anti-imperijalističkim osnovama, i reciklira staru viziju sveta u kome postoje velike sile i njihove kolonije kojima jedino ostaje da simuliraju otpor novom svetskom poretku. Tu spada i Evropa, koja nam stalno govori šta treba da radimo, sa Britanijom i Nemačkom na čelu. Ne samo da ovaj stari svet egzistira neometano, već se tu hladni rat još nije završio, što se dobro nadovezuje na priču o Srbiji između Zapada i Istoka. Evropa se predstavlja kao da stalno želi da naudi Srbiji. Srpska istorija, po shvatanju Prve Srbije, priča je o narodu-žrtvi, kojoj ostaju verni građani koji zastupaju nacionalističku i monarhističku opciju, sa jakom podrškom u dijaspori i ruralnim krajevima. Savremeni Srbi su bili poverovali da su nevine žrtve istorije kada su, u stvari, bili njeni aktivni učesnici. Prvosrbijanski narativ je bio opšte prihvaćen tokom devedesetih: stalno podsećanje na davnu srpsku prošlost, radikalizacija argumenata o patriotizmu, pravoslavnoj veri i samo jedan propisani način da se bude „pravi“ Srbin ili Srpkinja.

 

Kao zaključak, važno je osvrnuti se na pitanje kada će normalna doza građanskog patriotizma biti prihvaćena od strane evropski orjentisanih građana. Dakle, izbor između Prve i Druge Srbije u stvari predstavlja lažan izbor. To je izbor između prihvatanja modernosti koju Druga Srbija predstavlja kao nešto strano, i povratka simuliranoj (religioznoj ili etničkoj) autentičnosti kako je vidi Prva Srbija. Sasvim je sigurno da između ta dva narativa o naciji ne postoji konsenzus kako oko prošlosti, tako ni oko budućnosti Srbije. Obe Srbije, i Prva i Druga, nude jedan eksluzivistički i radikalni narativ o srpskom identitetu. To je zapravo jedna neprihvatljiva pozicija i neophodno je istražiti mogućnosti da se ovakva situacija prevaziđe. Takođe, iako glavni akteri Prve i Druge Srbije sebe vide kao suprotstavljene strane, simbioza njihovog odnosa je očigledna: oni pomažu da se kreiraju radikalno suprotstavljeni politički identiteti i da se opravda sveprisutni koncept unutrašnje podeljenosti. Istina je da Prva i Druga Srbija insistiraju na politizaciji srpskog identiteta, i kao posledicu toga građani se, u današnjoj Srbiji, postepeno sve manje identifikuju sa njihovim stavovima.